naslovna  |  Aktuelno  |  Dirljiva, iskrena, inspirativna priča mame i sina: Kako smo pobedili rak
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Aktuelno

17. 01. 2020. | 

Dirljiva, iskrena, inspirativna priča mame i sina: Kako smo pobedili rak

"Rak te baci u ’centrifugu’ i moraš da se snalaziš. Prvo moraš da se suočiš sa strahom i onda počinje borba koja ne prestaje, koja ne zna za predah", kaže za Mondo Dragana, hrabra mama čiji sin je sa 13 godina oboleo od karcinoma kostiju.

Postoji jedan citat, ne sećam se čiji, a koji kaže: ’Najlepše reči na svetu nisu ’volim te’, nego ’benigno je’", kaže u intimnoj ispovesti za "Mondo" Miloš Radulović (23), koji je sa nepunih 13 godina imao tu nesreću da na svojoj koži oseti šta znači uhvatiti se u koštac sa malignom bolešću.

Od tada je prošlo deset godina, a svoje iskustvo i izazove sa kojima se susretao na putu ka izlečenju, zajedno sa saborcima iz udruženja MladiCe Miloš svakodnevno prenosi deci i mladima obolelim od kancera.

Njegova bitka počela je u leto 2009. jakim bolovima i otokom iznad kolena.

"Kako je Miloš bio vrlo aktivno i živo dete i trenirao je džudo, svi smo mislili da je otok posledica pada. Ništa strašnije od toga nam nije padalo na pamet“, započinje priču Miloševa mama Dragana Radulović.

Prve sumnje da se radi o nečemu "ozbiljnijem" iznela je doktorka u ambulanti na KBC Banjica. Biopsija je potvrdila crne slutnje – malignitet. Miloš je oboleo od osteosarkoma, raka kostiju koji najčešće pogađa dečake u uzrastu između 10. i 14. godina.

"Bez imalo empatije, bez oklevanja, hirurg nam je rekao: ’Ostesarkom 100 posto’. Pitala sam kakve su mu šanse, odgovor je bio isti - direktan, nemilosrdan: ’Ako su mu čista pluća, onda su dobre, ako nisu – onda i nisu neke’. I to je bilo to. Prosta matematika", kaže Dragana i dodaje da nikada neće zaboraviti tu strepnju i strah koje je osetila dok su čekali da čuju dijagnozu.

"Sećam se tog uzanog, bolničkog hodnika, tog mučnog osećaja i drugih ljudi koji su kao i mi čekali ’presudu’... Pun hodnik ljudi, a mrtva tišina", priseća se Dragana i dodaje da ona i suprug u prvom trenutku nisu mogli da se pomire s dijagnozom. Sedeli su ispred bolnice i dugo plakali.

"Od suza i tugovanja nije bilo vajde. Morali smo da se saberemo."

Vrlo brzo je shvatila koliko je važno da sinu obezbedi psihološku podršku, pa se obratila prijateljima psiholozima za savet kako da se ophodi u toj "nenormalnoj" situaciji.

"Normalno je da se dete stara o roditeljima kad ostare, a ne da se roditelji nađu u situaciji da se bore za život deteta. Ali, rak te baci u ’centrifugu’ i moraš da se snalaziš. Prvo moraš da se suočiš sa strahom i onda kreće borba koja ne prestaje, koja ne zna za predah", kaže ova hrabra mama koja je jedan od osnivača Udruženje roditelja-staratelja dece lečene od raka "Čika Boca".

Nakon kraćeg vremena provedeneog u bolnici na Banjici, Miloš je prebačen na odeljenje onkologije na Kliničkom centru. Onkologija. Više nije bilo skrivanja od dijagnoze.

"Nismo odmah hteli da mu kažemo od čega boluje. Kako je prvi magnet pokazao da ima neke ciste, a nama se više dopala ta dijagnoza, rekli smo mu da ima cistu“, kaže Dragana.

Istinu je saznao vrlo brzo i to od devojčice s kojom je delio sobu.

"To je bilo tako hladno s njene strane. Pitala me je zašto sam u bolnici, i kad sam joj rekao zbog ciste, odgovorila je da je to vrlo čudno, jer su na tom odeljenju pacijenti uglavnom zbog tumora. Tada nisam znao šta su tumori, a onda mi je psiholog objasnio da su zapravo mladeži takođe tumori, pa mi je bilo malo lakše, jer ih svi imamo“, dodaje Miloš.

Humorom protiv bolova i straha

Usledile su hemioterapije, agresivni tretmani koje i odrasli izuzetno teško podnose.

"Gledaš kako ti bukvalno teče venama neki otrov u boji, jezivo je",kaže Miloš.

Humor je bio najbolji način da se izbore sa bolom i strahom. Pa su se tako trudili da od svega naprave šalu. Gasili su svetlo da vide kako WC šolja svetli u mraku, što je posledica jakih citostatika od koje je urin postajao fluorescentan. Ćelavost je bila još jedna posledica hemioterapije, najvidljivija a zapravo najbezazlenija.

"Mi smo Miloša već ranije ošišali, ali pamtim tu jednu scenu kada je vadio te kratke pramičke, tih par milimetara kose koja je izrasla i pokazivao mi kako mu ispadaju. On se smejao, a meni je knedla bila u grlu“, priča Dragana i dodaje da su se trudili da u svemu vide razlog za smeh. Pa tako su se ponašali i kada mu je iznenada oslabio vid, što je takođe jedna od posledica hemio.

"Biramo Milošu naočare, a on potpuno ćelav, bez obrva. Kao da ste okvir stavili na jaje, tako je izgledalo. U radnji su mislili da smo ludi koliko smo se smejali."

Gugl i asepsol

Život kakav su do tada znali, više nije postojao. Posle treće hemioterapije, uspostavili su novu rutinu. Za sve što ih je interesovalo, konsultovali su se s Guglom, a asepsol je postao njihov "najbolji prijatelj".

„Strašno je što vas niko ne pripremi kako izgledaju pregledi, hemioterapija... U međuvremenu sam postala majstor za Gugl, pa sam tako pronašla tabelu hrane koja najbolje ide uz koju vrstu cistotatika, šta povećava efikasnost, šta smanjuje toksičnost“, priča Dragana i kaže da je sve bilo podređeno Milošu i njegovoj bolesti. Posle hemioterapije, kada je pacijentima imunitet jako oslabljen, cela kuća se čistila asepsolom, posete su bile zabranjene... I to je bio jedan od razloga što je lečenje bilo efektno.

"To su sitnice koje ti zapravo sačuvaju život. A to vam doktori ne kažu", dodaje Miloš.

Uporedo sa lečenjem, Dragana i njen suprug su se trudili da nađu Milošu zanimaciju, nešto što će ga okupirati da ne razmišlja o bolesti i njenom ishodu, pa je tako sklapao makete aviona, odlazio s tatom u streljanu... Ono što njihovom sinu nije nedostajalo bila je borbenost.

"Snaga volje je veoma važna. Miloš je znao da odluči da mu ne bude muka samo da bi mogao da izađe iz bolnice. Nadam se da će tu snagu volje pokazati i kasnije u životu, očekujemo od njega mnogo“, kaže Dragana kroz smeh.

Veliki brat, veliki zaštitnik

Kada saznate da vam je dete bolesno, jedino na šta mislite jeste kako da ga izlečite. Sve ostalo je u drugom planu.

"Trebalo je voditi računa i o drugom sinu", ubacuje se Miloš, svestan da je njegov dve godine stariji brat Uroš u tom trenutku bio zapostavljen.

"Trudili smo se da damo sve od sebe i da i njemu posvetimo jednaku pažnju, ali to ipak nije bilo moguće", priča Dragana i dodaje kako je bilo potrebno da prođe vreme da i njih dvojica "kliknu".

Fokus grupe koje su radili u udruženju MladiCe pomogle su obojici da se bolje razumeju, da Uroš shvati kroz šta je Miloš prolazio i koja je njegova uloga bila. Iako isprva nije delovalo tako, Uroš je bio veliki Milošev zaštitnik u školi.

„Kada se nakon operacije i lečenja 2010. Miloš vratio u školu, u početku mu je sve delovalo sjajno. Vremenom, izdvojili su se neki dežurni mangupi koji su počeli da ga ga vređaju zbog implanta u kolenu i šepanja. E, tu se pojavio Uroš. Posle razgovora sa njim, ti dečaci su se izvinjavali i Miloša nikad više niko nije dirao", priča Dragana kroz smeh i kaže da je sinovljeva bolest promenila. Postala je emotivnija, ali i snažnija.

"U tebi se probudi neki adrenalin, nešto što i ne znaš da poseduješ i moraš da se postaviš tako da zaštitiš, ne samo svoje bolesno dete, već celu porodicu. Tada možeš sve i svašta da uradiš, ako treba da pomeraš planine."

Junak zbog mame

Miloš je primio pet hemioterapija, pa je usledila operacija. Kao da to nije bilo dovoljno stresno, zbog epidemije svinjskog gripa Dragani nisu dozvoljavali da bude uz sina u bolnici.

"Morala sam da budem mnogo uporna da se izborim sa pravilima i papirologijom kako bih bila s njim tokom operacije", priseća se Dragana i dodaje da je Miloš u operacionu salu otišao sa osmehom.

"Bilo mi je jasno da mami nije dobro, da će ’umreti’. Tako da sam morao da je oraspoložim“, kaže kroz smeh ovaj 23-godišnjak koji je bio prinuđen da odraste pre vremena.

Par dana posle operacije, gde su mu izvadili deo kosti i stavili titanijumski implant, bio mu je rođendan i tada su mu prvi put u posetu došli drugari iz odeljenja. Gledali su se preko stakla.

"Pred njima sam ponovo prohodao. To je bio prvi dan posle operacije, fizioterapeut je došao i rekao mi da ustanem. Gde da ustanem, noga cela zavijena, ne osećam je, iz mene vire drenovi...? Ali, bio je neumoljiv. Bilo je jako bolno, napor užasan, potpuno sam bio mokar...", kaže Miloš.

Taj dan Dragana nikada neće zaboraviti.

"Taj rođendan je bio jako dirljiv, evo i sada me steže u grlu kad pričam o tome. Miloš u tom dupku, mokar do gole kože od napora, a oni svi stoje tamo iza stakla...", priseća se.

Vreme za "puštanje"

Nova životna etapa počinje kada bolesnik dođe kući sa lečenja. Do tada je sve bilo pod nadzorom lekara, a onda postajete prepušteni sami sebi.

"Koliko ti je drago što je tvoje dete s tobom, toliko se i plašiš, ne možeš da se opustiš. Svaka kontrola je novi stres. Prvih godinu dana sam bila ’luda’. Iako si 99 % ubeđen da je sve u redu, ipak onaj jedan posto..."

Ono što je takođe morala da nauči jeste da pusti Miloša da sam odluči šta može i koje su njegove granice.

"Bitno je da izgradite poverenje. Roditelj mora da ’stisne zube’ i da veruje svom detetu da posle takvog strašnog iskustva zna gde su mu granice. Ne smete da ga držite pod staklenim zvonom, jer ako dete tako živi, odustaće od borbe. To viđamo u kampovima koje organizujemo preko MadiCa. Devojčica je skinula protezu s noge i popela se na drvo. I bila je toliko srećna."

Miloš kaže da su to situacije koje njih međusobno inspirišu.

„Viđali smo nemoguće na tim kampovima i to meni daje dodatni motiv. Ako oni mogu nešto tako, što ne bih ja probao da, na primer, stanem na klizaljke? Tako jačamo jedni drugima samopouzdanje“, priča Miloš koji se zajedno sa svojim saborcima iz MladiCa odvažio da skače padobranom.

Ne postoji strah, samo izazov

Miloš danas vodi sasvim "normalan" život, aktivan je u udruženju MladiCa, u kojem je pronašao i ljubav. Sa ove vremenske distance, kaže da mu rak nikada nije izazivao osećaj straha, već ga je doživljavao kao izazov.

„To što sam ponovo morao da naučim da hodam, shvatio sam kao novi životni izazov. Eto, ne sećam se kako sam to radio kad sam bio dete, sad mi je bila prilika“, kaže kroz smeh.

Ne dozvoljava da mu implant naruši kvalitet života.

"Vozim bicikl, jedino što ne mogu jeste da trčim. Implant ne može da boli, već kost oko njega može lako da se slomi. Ali, ja ne želim da žrtvujem kvalitet svog života da bih sačuvao nogu. Šta mi vredi onda ta noga ako ne mogu da je koristim. Implant me limitira u onome čemu dozvolim da me limitira", zaključuje ovaj hrabri 23-godišnjak.

 

Vest preuzeta sa sajta mondo.rs