naslovna  |  Aktuelno  |  Ani je DESNA NOZDRVA mesecima bila zapušena nakon korone
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Aktuelno

09. 09. 2021. | 

Ani je DESNA NOZDRVA mesecima bila zapušena nakon korone

Lekari su rekli da je POLIP, a onda je stigla biopsija i rezultat od koga je NAJVIŠE STREPELA

Zdrava sam, ali ne znam da li će sve ostati dobro do kraja ili će se vratiti, kaže ova hrabra žena koja je nedavno izašla kao pobednik iz borbe protiv limfoma.

Četvrtak 24. januar bio je dan koji je Anu Petrović suočio za najzahtevnijom borbom – onom za život. I sreća u nesreći, ako se išta u Aninom slučaju može nazvati srećom, osim njenog ozdravljenja, bio je kovid 19. On je, oslabivši dodatno njen imuni sistem, ukazao na dve žlezde na njenom vratu koje su bile alarmirajući signal da se nešto mnogo opasnije krije iza zapušene desne nozdrve i polipa koje je verovala imala. Biopsija je pokazala rezultate od kojih se najviše strepelo. Ana je bolovala od raka, tačnije veoma agresivnog limfoma koji je zahtevao hitne terapije. To joj, ipak, nije slomilo duh, znala je da mora da se bori – sa osmehom na licu i crvenim karminom na usnama.

– Magnetna rezonanca koju sam uradila zbog žlezdi pokazala je katastrofalne rezultate. Jedna žlezda mi je odmah odstranjena, druga ne jer je rapidno rasla. Odmah je urađena i biopsija i taj period čekanja rezultata mi je bio najteži u čitavom lečenju jer sam po rezultatu snimka znala da nešto baš nije u redu i samo sam želela da što pre krenem sa terapijom, bilo kojom – započela je Ana Petrović svoju priču o teškom suočavanju sa svojom novom realnošću.

Dok joj je doktor saopštavao rezultate, kaže, ništa nije mogla da razume.

– Sve vreme sam razmišljala o tome gde imam polipe i uporno mu postavlala to pitanje. Tek iz trećeg puta uspeo je da mi objasni da nisu u pitanju polipi – priseća se Ana tog kobnog dana kad je saznala da boluje od veoma opake bolesti.

Ipak, iako su joj ubrzo mnogi prijatelji i rođaci ponudili pomoć oko lečenja u inostranstvu, ona je odlučila da ostane u Srbiji jer, kako kaže, svuda u svetu se primaju iste terapije i ne želi da se odvaja od svoje porodice. Koliko god oni bili nemoćni da joj pomognu, ipak su bili tu uz nju.

Ubrzo joj je vađena i kostna srž kako bi se pratio razvoj bolesti, proveravan joj je i likvor, a nakon četvrtog agresivnog ciklusa terapija urađene su prve analize koje su, na sreću, pokazale da je sve čisto. Nakon toga je primila još dva ciklusa blaže terapije i opet je urađen PET skener, koji je potvrdio prethodne povoljne rezultate. U poslednja dva ciklusa primila je samo imunoterapije.

Jaka sam, nikada se ne bih predala

– Hvala bogu samo što sam ja tako dobro odreagovala na terapije i što je već na polovini lečenja skener pokazao da bolesti više nema. Međutim, ja ne volim da kažem da sam pobedila rak. Nažalost, svi znamo da kada se ćelije raka jednom aktiviraju, one ostaju aktivirane zauvek i samo od moje sudbine koja mi je zapisana na rođenju zavisi da li će sve ostati dobro do kraja ili će se vratiti – pričala je Ana sa dozom opreznosti o pozitivnom ishodu koji je usledio.

Trudi se da ne razmišlja o mogućnostima jer je posvećena obavezama koje ima kao supruga i majka dvoje tinejdžera – Sofije i Ognjena, ali i kao zaposlena žena u mladenovačkoj opštini, gde jedva čeka da se vrati nakon bolovanja i oporavka.

– Ja sam jaka ličnost, imam razvijen mehanizam da na loše stvari reagujem staloženo i mirno. Pa čak da su rezultati bili najgori mogući, verujem da bih zadržala vedar duh i osmeh i čekala taj svoj sudnji dan. Ne bih se nikada predala, ali bih izvukla najbolje iz svoje situacije u tom trenutku.

Kada bi došli teški dani, sklanjala sam se od svih

Suprug i majka su vest o karcinomu primili jako teško i bili su veoma očajni. Suprug se trudio da to ne pokazuje previše, iako je ona osećala veliku brigu i tugu, dok je majka bila ekspresivnija u pokazivanju zabrinutosti. Zbog toga je odlučila da se sa majkom ređe viđa jer, kako kaže, osećala je nemir kod nje i to joj je smetalo. Znala je da je mnogo voli i da brine, ali za dobrobit obe bilo je bolje da se čuju telefonom.

Deca su, sa druge strane, to mnogo bolje prihvatila zbog njenog vedrog duha.

– Ja sam uvek bila pozitivna i raspoložena i verujem da su moja deca to primetila i podnela su sve fantastično. Morala sam da budem takva i zbog sebe prvenstveno, jer sam ja svojoj deci potrebna još dugo i oni ne treba da me gledaju depresivnu – delila je hrabro Ana svoju priču sa nama.

Kada bi joj nekada došli teški dani, kaže, samo bi se osamila u sobi pod izgovorom da mora da se odmori i tako sve poštedi možda suvišne brige dok joj ne bude bolje.

Osećala sam kao da mi kroz telo prolazi kanalizacija

Ana je dalje naglasila da nije bilo dovoljno samo mentalno biti jak već da je trebalo i fizički izdržati čitav ovaj period i proces lečenja i da se, od silnih otrova, osećala kao da joj kroz telo prolazi kanalizacija. Srećna je što se čitavog života bavila sportom i trenirala jer joj je to, veruje, pomoglo da odstoji čvrsto na nogama.

– Ja sam prošle godine izgledala možda i najbolje u svom životu. Trudila sam se da treniram koliko god mogu, imam i divno društvo sa kojim je uvek puno smeha, sa kojim često i putujem i sve mi je to mnogo pomoglo.

Kako su fizičke promene na telu neminovne kod onkoloških bolesnika, znala je i Ana da će se suočiti i sa gubitkom kose. Rešila je da to preduhitri i pozove svoju prijateljicu da je ošiša kako deca ne bi gledala vlasi koje ne primeti da su ostale iza nje. Perike nikada nisu dolazile u obzir, već je ponosno išla bez njih, ponekad samo sa lepom maramom ili turbanom na glavi, a sada, kada je kosa ponovo počela da joj raste, ima kratku frizuru koja joj, složili smo se svi, prelepo stoji.

– Na kraju mi je ovih sedam-osam meseci proteklo brzo. Možda zato što je sve bilo u redu. Možda mi, da nije bilo, i ne bi proleteli tako. Ali dođu tako dani kada se probudim raspoložena, doteram se, pogledam se u ogledalo i budem sebi lepa, i zaboravim da sam bolesna. Kada se nisam osećala najbolje, uglavnom bih u krevetu rešavala ukrštene reči da prekratim vreme i tad prođe sve – zaključila je Ana za kraj, optimistično i vedro, kakva je i ona sama.

 

Vest je preuzeta sa sajta zena.blic.rs