naslovna  |  Aktuelno  |  Aleksandra Mladenović imala je 28 godina kada je na grudom košu primetila izraslinu:
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Aktuelno

17. 09. 2021. | 

Aleksandra Mladenović imala je 28 godina kada je na grudom košu primetila izraslinu:

"Mislila sam da nije strašno i ignorisala OSTALE SIMPTOME, a onda sam čula dijagnozu i SPASONOSNU REČENICU"

Aleksandra Mladenović se razbolela sa 28 godina. Ćerka joj je u tom trenutku imala samo četiri i po godine, a ona je vodila sopstvenu firmu i živela pod devizom „Ja mogu sve“. I pored signala koje joj je slao organizam, nije, kaže, pomislila da njoj može da se desi – rak. A desio se. I to ne jedan, već dva. Snimak je, nažalost, pokazao da su jedan veliki i jedan nešto manji limfom pretili da joj pritisnu srce i ugroze život.

Tada počinje agonija koja je njen život okrenula naopačke. Dani postaju obojeni bolom, strahom, hemioterapijama i čežnjom za detetom koje je čekalo da se mama iz bolnice vrati kući. Aleksandra nam je svoju priču ispričala pred Veliku Gospojinu, dan kada se navršava sedam godina od prvog dana njene prve hemioterapije.

– Jednog jutra, tokom tuširanja, primetila sam neku čudnu malu izraslinu na grudnom košu. Nije mi ukazivala da se radi o nečemu ozbiljnom i obećala sam sebi da ću, čim završim sa započetim obavezama, otići lekaru da proverim o čemu se radi. I tako je prošlo nekoliko meseci, a ja nisam otišla na pregled. Svoj hronični umor i ponekad blago povišenu temperaturu smatrala sam logičnim odgovorom svog tela na previše obaveza, kao i gubljenje kilograma, koje nije bilo drastično, ali je ipak bilo primetno – priča Aleksandra (35).

Vremenom sve je manje mogla da opterećuje levu ruku, da vežba, a počeli su i bolovi pri podizanju leve ruke, što je shvatila kao alarm i obratila se lekaru.

– Dijagnostika je pokazala da je ta mala izraslina na grudnom košu koja je vremenom rasla i počinjala da boli zapravo rebro koje je tumor, priličnih dimenzija, potisnuo van. Na neki način, to mi je i spaslo život, jer sam sebi dugo postavljala pitanje da li bih išta primetila da se tako nije dogodilo.

Nisam gubila veru u izlečenje

Kada su je iz laboratorije pozvali i rekli da boluje od maligne bolesti, non-Hočkinovog krupnoćelijskog limfoma, Aleksandra je samo čula kraj rečenice: „To se danas uspešno leči“.

– Ta rečenica me je pratila tokom lečenja i možda je glavni razlog za optimizam koji sam nekim čudom uspela da održim, čak i kada je bilo prilično teško. Ali nakon toga je usledio niz pitanja za koje je potpuno očekivano da će se pojaviti: „Šta će biti sa mnom?“ „Da li je limfom stvarno izlečiv?“ „Da li će mi dati još terapija?“ „Ako se meni nešto dogodi, šta će biti s mojim detetom?“ „Kako će ona to podneti?“

Više se, kaže, tokom lečenja sekirala za svoju porodicu nego za sebe. Pomišljala je kako je njenom ocu mnogo teže nego njoj, gledajući ga kako svu svoju tugu pretvara u humor onog trenutka kada je ona s njim u prostoriji, kao i njenom suprugu koji je, opet, morao da se ponaša kao veseli tata jedne živahne potogodišnjakinje koja ima svoj dečji svet i svoje dečje potrebe.

– Izlečenju je doprineo i kontakt s drugim pacijentima i njihova iskustva, jer se mi, ovakvom mukom obeleženi, ipak najbolje međusobno razumemo.

Najteže je sučenje sa sobom u bolničkoj sobi

Kao i mnogi koji se suoče sa teškom bolešću, i Aleksandra je shvatila da život više nikada neće biti isti jer ga ona sada drugačije doživljava.

– Da bi telo bilo zdravo, nekako uvek krećemo od zdrave energije koja mu treba, dakle zdravije hrane. Onda sam tek shvatila da, iako sam mislila da se zdravo hranim, moj način ishrane nije bio najzdraviji. Shvatila sam da sreću čine male stvari koje nisu ni u kakvoj vezi sa bilo čim materijalnim i da su svi moji problemi bili toliko besmisleni i sitni. Kad jednom ostanete sami sa sobom u sobi okrečenoj u belo, sa aparatom koji svetli, shvatite koliko ste vremena trošili na gluposti.

Zbog toga Aleksandra sada radi na tome da menja samo one stvari na koje može da utiče svojim trudom i radom, a da ostalo ostavi da se samo reši.

– Život teče dalje sa našom nervozom ili bez nje. Često kažem da sam u bolest ušla sa 28 godina, a da sam nakon manje od jedne godine, koliko je trajalo lečenje, izašla sa iskustvom 75-godišnjaka.

Smrt majke je bila okidač za bolest

Pre nego što se razbolela Aleksandra je sa porodicom živela i radila u Vlasotincu, ali je zbog lečenja došla u Beograd, koji je sada njen dom.

– Imala sreće da odrastam u divnoj sredini, u srećnoj porodici, prilično bezbrižno, sa velikim krugom prijatelja. Međutim, moj idilični svet je srušen gubitkom majke, što lično smatram okidačem za svoju bolest.

Oduvek je volela druženje i boravak u prirodi.

– Nakon bolesti više nego ikad mi prijaju duge šetnje i vožnja biciklom sa porodicom. Kao student sam otkrila jogu, čije sam prave dobrobiti uočila u toku lečenja.

Za sreću mi sada malo treba

Aleksandra je veoma aktivna u Udruženju pacijenata obolelih od limfoma „Lipa“, spremna da sasluša i posavetuje one koji prolaze sličan put kojim je ona prošla. Često im kaže da iz teške situacije, kao što je borba s rakom, uvek mogu izvući neku pozitivnu stranu.

– Nekad nam upravo tako veliki udarac pokaže kako da se vratimo u pravi kolosek, ispravimo ono u čemu smo grešili i uradimo nešto dobro od svog života, što je lako kad shvatite da je za sreću potrebno jako malo – unutrašnji mir i naši najmiliji.

Član je Udruženja pacijenata obolelih od limfoma „Lipa“, koje ove godine obeležava 15 godina svog postojanja. I pored toga što okuplja i osnažuje pacijente i članove njihovih porodica, radi na edukaciji pacijenata i na povezivanju sa sličnim udruženjima u regionu i svetu.

- Sledeće godine u maju Udruženje "Lipa" organizuje veliki događaj za udruženja iz regiona, a danas, 15. septembra, kao i predhodnih godina, obeležićemo Svetski dan borbe protiv limfoma gde ćemo okupiti naše pacijente i sve oni koji su nas svih ovih godina podržavali. Uradili smo dosta za naše pacijente, ali nam još mnogo toga predstoji. Našim pacijentima je bila naročito važna potrška na početku pandemije kovid-19, kada su pored uobičajenih, imali brojna pitanja o novonastaloj situaciji, dok je sada najčešće pitanje o vakcinaciji. Mišljenje struke u vezi vakcinacije pacijenata sa limfomom i HLL je još od početka masovne vakcinacije dostupno na web stranici našeg Udruženja, a vakcinacija je pacijentima preporučena sa određenim smernicama i veoma je bitno za našu zajednicu, za pacijente sa limfomom i HLL, da svi oko nas budu vakcinisani kako bi smo bili zaštićeni jer spadamo u grupu visokorizičnih pacijenata.

 

Vest je preuzeta sa sajta zena.blic.rs