Aktuelno
Svetski dan borbe protiv raka jajnika: Kako to izgleda izlečiti se u Srbiji?
Izvađeni su mi jajnici, materica, deo trbušne maramice i deo limfnih žlezdi. Nakon toga, primila sam šest hemo terapija, od kojih mi je opala kosa. To je poseban psihološki moment. Iskreno, kada vratim film, bilo mi je teže tada nego samo saznanje da sam obolela od kancera. Otišla sam kod brice da me ošiša na "nulu". Plakao je zajedno sa mnom...Hvala mu na empatiji, kaže Gorica Đokić u ličnoj priči o ovoj opakoj bolesti
Svake godine 8. maj se obeležava kao Svetski dan borbe protiv raka jajnika, najmsrtonosnijeg ginekoloskog kancera. U Srbiji svake godine od raka jajnika oboli oko 750 žena, dok 450 izgubi bitku sa ovom bolešću. U svetu se godišnje registruje 250.000 novih slučajeva obolelih od karcinoma jajnika, a 140.000 života odnese ova bolest.
Svakog dana, dve žene u Srbiji obole od raka jajnika. Svetski dan ove godine obeležava se pod sloganom "Danas nam je struka potrebna".
U ličnoj ispovesti, jedna od članica Udruženja "Progovori", koje je od prošle godine punopravni član Nacionalne organizacije za retke bolesti (NORBS), Gorica Đokić (49) priča kroz šta je sve prolazila na svom putu izlečenja.
"Pukla mi je cista na desnom jajniku za koju sam znala da postoji, i tri puta uzimala uput da odem u bolnicu i operišem, ali sve mi je drugo bilo preče. Tako da me moja nemarnost umalo koštala glave...Nisam obraćala pažnju na zdravlje, sve mi je bilo bitnije, posao, obaveze. Posle toga, imala sam dve operacije u razmaku od 25 dana. U međuvremenu sam dobila klostridiju, bakteriju od koje se takođe umire...Tako da me je Gospod više puta pogledao na ovom putu iskušenja i izlečenja...Izvađeni su mi jajnici, materica, deo trbušne maramice i deo limfnih žlezdi. Nakon toga, primila sam šest hemo terapija, od kojih mi je opala kosa. To je poseban psihološki moment. Iskreno, kada vratim film, bilo mi je teže tada nego samo saznanje da sam obolela od kancera. Otišla sam kod brice da me ošiša na "nulu". Plakao je zajedno sa mnom...Hvala mu na empatiji.
To su faze za koje nisam imala dovoljno vremena da se psihološki pripremim, ređale su se jedna za drugom kao na traci.
Rekla sam sebi: Il' ćeš živeti il mreti.
Šta sam prvo uradila?
Raskrstila sa plakanjem, patetisanjem, pesimizmom...Videla s kojim resursima raspolažem za sopstveno ozdravljenje. Podelila sam ih na unutrašnje i spoljne. Unutrašnji su moja volja, vera, nada, snaga, ljubav...a spoljni - podrška mojih najdražih, porodice, familije, prijatelja, kolega...Ja sam to sve imala - bila bi me sramota da nisam ozdravila pored tolike ljubavi. Naravno, bez lekara i medicine se nije moglo, tako da sam sve protokole disciplinovano ispoštovala...
Da li je bilo straha? Jeste, strah od smrti, neizvesnosti, primanja terapije, da se bolest ne proširi, itd. Brzo sam shvatila da rak deluje kroz strah. Viđala ljude koji umiru od straha a ne od raka...jednostavno, strah parališe, vodi na dno, potapa kao davljenika. Tu psihologija igra svoju ulogu. Zato su psihiloška prevencija i savetovališta jako bitna. Optimizam i vera u izlečenje nijednog trenutka me nisu napuštali. Na terapije sam odlazila najlepše obučena, kao za koncert ili pozorište...
Paralelno sa lečenjem tela, lečila sam i dušu. Nemoguće je ozdraviti telesno, a da smo duhovno bolesni. I obrnuto. To jeste moja lična stvar i iskustvo, ali bez Božje pomoći je nemoguće. Lekar leči, Bog isceljuje! Radila sam na izgradnji unutrašnjeg mira. Smiren čovek može sve! Bolest nije kazna već opomena da se okrenemo pravom putu, a to je put ozdravljenja. To je menjanje loših navika, bilo da je reč o ishrani, stilu života, načinu ophođenja prema sebi i drugima. I baš kao što kaže Linda Evans: "Rak je simbol, najveći od svih bolesti, on pokazuje da je nešto proticalo pogrešno u čovekovom životu i opomena da treba da ide drugim putem". Paralelno sa mojm bolešću i očeva bolest je uzimala maha, tako da sam lečila i sebe i njega, ali njegovu bitku nisam mogla da bijem...umro mi je na rukama.
I zaista, moj put je sada drugačiji, svetliji. Sve što radim, radim s osmehom. Shvatila sam da život nema rezervu. Svako jutro kad ustanem, zahvalim se Bogu na novom danu. Ništa ne planiram dugoročno, zato šo postoji samo sadašnjost i večnost. Uživam u lepoti sunca, volim vodu, prirodu, svemu što je lekovito. Družim se sa lekovitim ljudima i biljkama. U svom dvorištu sa majkom gajim zdravu hranu u plasteniku, to mi je velika radost, ako znam da ću svom organizmu priuštiti zdravo i neprskano povrće.
Svaku negativnost sam amputirala, uključujući i stres. Da li je moguće, mnogi su me pitali - kažem da jeste. Ako dovoljno volite sebe, tj. ako imate bezuslovnu ljubav prema sebi, a onda i prema drugima, znajte da imate najvažniji element svog imonološkog sistema. Ovo je ujedno i moja ključna poruka.
Aktivna sam članica Udruženja Progovori, čiji je simbol Zorica Velički devojka koja se leči od raka jajnika i čija me je priča inspirisala da budem neko ko će o boleseti govoriti javno bez blama i srama. Važno je da se o problemu govori javno, kroz preventivne poruke i stalno podsećanje da žene idu na redovne preglede i proveravaju simptome koji su kod raka jajnika skoro nespecifični, tako da se u većini slučajeva bolest otkrije u odmaklom stadijumu. Pored preventivih poruka koje ovo Udruženje šalje, mi se borimo i za najsavremeniju terapiju. Jedna terapijska linija je već uvedena, tako da je to veliki korak napred za sve žene koje se bore sa ovom opakom bolešću. Takođe, od prošle godine na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije, može se obaviti BRCA testiranje, to je genetsko testranje na takozvani BRCA mutirani rak jajnika. Shodno rezultatima na testranju, određuje se blagovremeno adekvatna ciljana terapija.
Vest preuzeta sa sajta NEDELJNIK.rs