Novi pristup u borbi protiv raka pankreasa: Da li naučnici mogu navesti ćelije tumora da se same unište?

Rak pankreasa jedan je od najizazovnijih malignih tumora današnjice. Često se otkriva u uznapredovaloj fazi, brzo napreduje i dalje ima ograničene mogućnosti lečenja. Upravo zato svako novo naučno otkriće koje otvara mogućnost razvoja efikasnijih terapija privlači veliku pažnju stručne javnosti.

Novo istraživanje objavljeno u časopisu Oncotarget donosi ohrabrujuće rezultate i predstavlja potpuno drugačiji pristup lečenju ove bolesti. Umesto da samo blokiraju rast tumora, istraživači su razvili eksperimentalna jedinjenja koja pod određenim uslovima mogu navesti ćelije raka da pokrenu sopstveni proces odumiranja, istovremeno značajno smanjujući njihovu sposobnost širenja.

Zašto je rak pankreasa toliko teško lečiti?

Najčešći oblik raka pankreasa je duktalni adenokarcinom pankreasa (PDAC), koji se odlikuje agresivnim tokom bolesti i često se dijagnostikuje kada je tumor već uznapredovao ili se proširio na druge organe. Jedan od razloga za njegovu otpornost jeste činjenica da većina ovih tumora nosi mutaciju gena KRAS, koja podstiče nekontrolisan rast i preživljavanje ćelija raka. Iako su poslednjih godina razvijene ciljane terapije za pojedine KRAS mutacije, one nisu primenljive kod svih pacijenata, zbog čega potraga za novim terapijskim pristupima ostaje jedan od najvećih izazova savremene onkologije.

Šta su istraživači otkrili?

Naučnici sa Florida A&M University ispitivali su grupu eksperimentalnih jedinjenja poznatih kao PCAI (polyisoprenylated cysteinyl amide inhibitors). Ova jedinjenja prvobitno su razvijena kako bi uticala na poremećene signalne puteve povezane sa KRAS mutacijama. U laboratorijskim uslovima pokazalo se da dva ispitivana jedinjenja imaju izrazito snažno antitumorsko dejstvo, a posebno se izdvojilo jedinjenje NSL-YHJ-2-27. Ono je značajno smanjilo preživljavanje ćelija raka i pri veoma niskim koncentracijama blokiralo više od 90% njihove sposobnosti migracije, odnosno kretanja i potencijalnog širenja na druge delove organizma.

Kada ćelije raka pokrenu sopstveno uništenje

Možda najzanimljiviji deo istraživanja jeste način na koji ova jedinjenja deluju. Većina ciljane terapije pokušava da blokira signalne puteve koji podstiču rast tumora. Ovi eksperimentalni molekuli koriste drugačiji pristup – umesto da ih isključe, oni određene signalne puteve preterano aktiviraju, dovodeći ćelije raka u stanje koje više ne mogu da kontrolišu. Takvo preopterećenje na kraju aktivira apoptozu, prirodni proces programirane ćelijske smrti. Istovremeno dolazi do promena u citoskeletu ćelije, smanjenja proteina odgovornih za njeno kretanje i invazivnost, zbog čega ćelije gube sposobnost širenja.

Šta ovo znači za buduće lečenje?

Iako rezultati deluju veoma obećavajuće, važno je naglasiti da se radi o pretkliničkom istraživanju sprovedenom na ćelijskim modelima u laboratoriji. To znači da će biti potrebno još mnogo rada pre nego što se ovakav pristup eventualno nađe u kliničkoj primeni. Sledeći koraci uključuju ispitivanja na životinjskim modelima, a zatim i pažljivo dizajnirana klinička ispitivanja na ljudima kako bi procenili bezbednost, efikasnost i moguće neželjene reakcije.

Zašto su ovakva istraživanja važna?

Napredak u onkologiji najčešće ne dolazi kroz jedno veliko otkriće, već kroz niz pažljivo potvrđenih naučnih pomaka koji postepeno menjaju način na koji razumemo bolest. Ova studija ne predstavlja novi lek, ali otvara vrata drugačijem razmišljanju o terapiji raka pankreasa. Umesto da se fokusira isključivo na zaustavljanje rasta tumora, istraživanje pokazuje da bi buduće terapije mogle da iskoriste unutrašnje mehanizme same ćelije raka kako bi podstakle njeno uništenje. Za pacijente i njihove porodice to je važna poruka – istraživanja se nastavljaju, a naučna zajednica neumorno traži nove načine da poboljša lečenje jednog od najtežih maligniteta današnjice.

*Iako ovo otkriće još nije dostupno kao terapija, ono predstavlja važan korak u razvoju novih lekova protiv raka pankreasa. Pacijenti ne treba da menjaju postojeće lečenje na osnovu ovakvih istraživanja, ali mogu da budu ohrabreni činjenicom da se intenzivno radi na pronalaženju efikasnijih terapija za ovu bolest.

Izvor: Science daily